Развој науке код Срба на Косову и Метохији почео је после Другог светског рата, када се оснивају више школе, факултети, научни институти и Научно друштво, које прераста у Косовску академију наука и уметности.
Тада је Приштинa постала административни центар аутономне косовско-метохијске области – све надлежности Републике и Федерације биле су пренете на Приштину, па научне институције у Београду нису имале ни финансијско, ни законско право да се баве проучавањем српске културе на Косову и Метохији.
Међу првим научним институцијама основан је Албанолошки институт 1967. године. Међутим, за проучавање српске културе није било аналогне научне институције, нити се размишљало о њеном оснивању.
Иницијатива за оснивање института за проучавање српске културе на Косову и Метохији потекла је са Универзитета у Приштини, који је окупљао већи број доктора наука и магистара из различитих области и природних и друштвених наука, и где се настава одвијала и на српском и на албанском језику.
Увиђајући неопходност оснивања научно-истраживачке институције која би се бавила проучавањем и сакупљањем грађе из српског културног и уметничког наслеђа, којем је претила опасност од препуштања забораву, нарочито када је реч о усменом народном стваралаштву, универзитетски професори, сарадници и научни истраживачи из других институција започели су борбу за оснивање института за српску културу која је трајала 21 годину.
Закон о оснивању Института за проучавање културе Срба, Црногораца, Хрвата и Муслимана, што је првобитни назив данашњег Института за српску културу – Приштина, са привременим седиштем у Лепосавићу, Скупштина САП Косова донела је новембра 1987. године.
Први директор, и тада једини запослени у Институту био је књижевник и научни радник Миленко Јевтовић, који преузима дужност 1. јануара 1988. године и на тој позицији остаје до почетка 1998. године.
ДИРЕКТОРИ И ВРШИОЦИ ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА ИНСТИТУТА ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ ПРИШТИНА – ЛЕПОСАВИЋ
Др Миленко Јевтовић, директор 1987–1997
Др Милош Ђорђевић, директор 1997–2005
Мр Снежана Миливојевић, в. д. директора 2005
Др Маринко Божовић, в. д. директора 2005
Др Вељко Ђурић, в. д. директора 2005–2008
Др Ненад Васић, в. д. директора 2008
Др Предраг Јашовић, в. д. директора 2008–2009
Др Срђан Словић, в. д. директора 2009–2016
Др Иван Бецић, в. д. директора 2017
Др Драган Танчић, директор 2017–2024
Др Борис Братина, в. д. директора 2024–2025
Др Марија Јефтимијевић Михајловић, в. д. директора 2025–
У конкретнијем дефинисању научно-истраживачких задатака Института учестовали су Српска академија наука и уметности, Косовска академија наука и уметности, Филолошки и Филозофски факултет у Приштини, Нишу, Београду и Новом Саду, Албанолошки институт у Приштини, као и сви самостални научни институти у Београду и велики број истакнутих научних радника.
Тада се искристалисала идеја да Институт буде мултидисциплинарна научна институција и одлучено је да се оснују одељења за српски језик, књижевност, националну историју, историју уметности, етнолошко и етно-музиколошко одељење и научно-документациони центар с научном библиотеком.
Прва адреса Института била је у најужем центру Приштине (реч је о две просторије у згради Музеја Косова), а с пролећа 1989. Институт је пресељен у просторије СИЗ – а за науку Покрајине, у близину Ректората приштинског универзитета, где је у шездесетак квадрата радио до децембра 1990. године.
Институту је потом на трајно коришћење, по одлуци Скупштине општине Приштина, додељена стара и запуштена зграда у црквеном дворишту, у којој је била прва српска школа из 1859. (улица Ваљевска бр. 2).
На основу пројекта Покрајинског завода за заштиту споменика културе зграда је порушена и на њеним темељима изграђена је нова од 850 квадратних метара. Ту је Институт био све до половине 1999. године, када је измештен у Лепосавић, где се налази и данас (улица 24. новембра бб).